Autorka intervjua: Luna Đorđević

Kako je razmena u kulturnom i umetničkom smislu izgledala 70ih i 80ih godina između Srbije i Kosova?

I moj aktivni život, ono što ja zovem primenjena kritika, i moj posao direktorke galerije u SKC od ’71. do ’75. su bili strogo profilisani na nove pojave i na internacionalnu scenu, a naravno i na saradnju sa tim krugovima u vreme neoavangarde, odnosno konceptualne umetnosti, prvenstveno u Jugoslaviji. To je bio jedan krug koji je bio jako blizak, i interesno i u svakom drugom smislu, i koji je uključivao, naravno, prvo Zagreb, nešto kasnije i Ljubljanu (kad je ŠKUC formiran), Novi Sad, Suboticu, a kasnije i Makedoniju. Kosovo je bilo potpuno van fokusa, jer nisu imali apsolutno ništa osim lokalnih umetnika koji su postojali i na jugo-sceni, ali koji su bili, recimo, ta nekakva figuracija, apstrakcija, što nas apsolutno nije zanimalo. Tamo se u to vreme ništa značajno nije zbivalo, i ništa se nije pomeralo, niti se dalo tu nešto inicirati. Do tada je glavna ličnost, bio Muslim Mulići (Muslim Mulliqi). On je bio važan kosovski umetnik, jedini čovek kog sam poznavala sa te scene još iz vremena mog prvog braka sa Damjanom, koji je bio sa njim u klasi. Ja sam ga upoznala kad je dolazio u Beograd, jer bi dolazio kod Damjana, bili su kolege. On je učestvovao na jugo-sceni, u tim mejnstrim izložbama i salonima, i on je bio najmarkantinja ličnost u to vreme i u tim krugovima. Međutim, nas prosto tad ta linija nije zanimala.

Ja sam već ’90. otišla iz Beograda, a Pertej je bio ’97. Tek sam negde 2002. godine sam otišla u Prištinu, jer su me pozvali da držim predavanje o video umetnosti.

Na izložbi Pertej se prvi put vidi i taj otpor i taj kritički odmak, nešto što je njima bila motivacija za jedan ozbiljniji rad i polako napuštanje tih klasičnih medija. Na Perteju se dalo naslutiti da se neke ozbiljne stvari dešavaju na kosovskoj umetničko sceni. Prvenstveno mislim da je ključna uloga bila Škeljzena Malićija (Shkëlzen Maliqi), koji je imao širi uvid, i jako dobru kritičku percepciju. Škeljzen je još kao student Filozofskog fakulteta – on je u Beogradu živeo i studirao, familija mu je bila tu – sarađivao je na biltenu Aprilskih susreta SKC – Expanded Media Festival, list koji smo dnevno izdavali. On je pisao vrlo kritičke tekstove o tome šta se tu dešavalo, bio je obrazovan mladi filozof. Pored politike i filozofije, u čemu je naravno Škeljzen veoma bitan za Kosovo, on se vrlo kompetentno bavio umetnošću, vrlo kompetentno i jasno je percipirao nove pojave i artikulisao ih kroz tekstove i saradnju sa umetnicima. U katalogu Perteja je njegov odličan tekst koji kotekstualizuje čitavu situaciju.

Dva lika koja ja dobro poznajem, koje sam kasnije upoznala, naravno, su Sokolj Bećiri, koga smatram najznačajnijim akterom kosovske umetnosti, i Mehmet Behluli koji je profesor na Akademiji, aktivni umetnik koji je već radio jako zanimljive stvari koje su u vreme Perteja bile neka vrsta reakcije na čitavu tu situaciju. On je isto imao zanimljive radove na ovoj izložbi, ali mislim da je Sokolj tu bio najradikalniji. Od gubitka autonomije Kosova umetnici su počeli da reaguju na sva ta društvena i politička zbivanja.

Još jedan veoma značajan umetnik kosovske savremene umetničke scene je Erzen Školjoli, koji je bio i višegodišnji direktor Nacionalne galerije u Prištini, a pre toga (on je sam umetnik, i to dobar umetnik) je bio u Nemačkoj na DAAD stipendiji dva puta. Kad sam ga ja upoznala bio je jako mlad, zvali smo ga Bejbi Erzen. On je veliki komunikator, upoznao je mnogo sveta na toj sceni, i ima nepogrešiv nos za ono što drugi rade. On dobija projekat Exit, u isto vreme kad smo i mi iz Centra za savemenu umetnost u Sarajevu počeli projekat De/konstrukcija spomenika 2004. godine, koje finansira Fondacija za kulturu Savezne Republike Nemačke. Borka Pavićević je bila u odboru tog projekta zajedno sa Škeljzenom. Projekat Exit je vodio Erzen u Peći, njegova galerija zapravo, koja je radila neverovatne stvari. Kad je postao direktor Nacionalne galerije u Prištini više nije imao vremena za vlastiti rad, ali se mnogo bavio i bavi kosovskim umetnicima i internacionalizacijom kosovske scene.

Sokolj je završio Akademiju u Prištini, ali je postdiplomske završio u Ljubljani. Bavio se grafikom, pa je prešao na slikarstvo. Imao je jako zanimljiv put od kraja 90ih do 2000. godine kad je potpuno prestao da slika i počeo da se bavi video radovima i performansima, i veoma žestokim stvarima. U to vreme ranih 2000ih se paralelno u Prištini razvija čitava generacija mladih umetnika koji potpuno napuštaju klasične medije i počinju da se bave video radovima, instalacijama, performansima – naravno, kontekst na Kosovu je bio takav da se nije moglo ne progovoriti o tome šta se tamo zbiva, pogotovu ako si umetnik. Kad su oni počeli jako aktivno da rade ja sam sa njima počela da sarađujem i oni su počeli da dolaze u Sarajevo, u organizaciji Centra za savremenu umetnost u Sarajevu.

 

U vreme kad je organizovan, Pertej je bio fenomen, nešto neobično. Takođe je označio neku vrstu kraja, prethodio je raspadu države, Kosova i Srbije.

Kosovo je izgubilo autonomiju mnogo ranije, a to je već bila represija strašna na Kosovu, tako da oni nisu imali… išli su u paralelne škole, ilegalne škole. I ti kosovski umetnici i kosovski intelektualci su bili zbrisani, sve je uništeno, zbrisano. Bila je grozna situacija, diskriminacija, aparthejd. Tako da su ti umetnici bili umetnici otpora. To se već nazire u Perteju, tu se već i u slikama Mehmeta Behlulija i pogotovu u ovim instalacijama Sokola Bećirija apsolutno vidi šta je.

Ali nakon ’97. i nakon Perteja dolazi do jednog presecanja tih odnosa (između Srbije i Kosova), vrlo naglo.

Mislim da ni to nije išlo jednostavno u Beogradu. Iako je prvi tekst u katalogu Jovana Despotovića vrlo afirmativan, drugi tekst, koji objašnjava kontekst od početka, tu čitavu situaciju i fenomen ovoga što se desilo na Perteju, je tekst Škeljzena Malićija. Tu je on naslutilo raskid sa klasičnim medijima i umetnost koja će se okrenuti jednoj apsolutno kritičkoj i analitičkoj percepciji.

Jedno je Priština kao neki generator Akademije odakle je i većina tih mladih potekla, a drugo je Peć kao centar, odakle je Erzen i odakle je Sokolj. Zanimljiv je bio dalji put Sokolja Bećirija. Imao je sjajnu retrospektivu pre jedno 2 godine, i čak je učestvovao na poslednjim Dokumentima, iako je prestao da se bavi umetnošću pre desetak godina. Imala sam velike diskusije s njim kad je odlučio da se povuče sa umetničke scene. Međutim, čovek kaže da više nema motivaciju, on kaže: “Ovo što je sad na Kosovu mene ni na koji način ne motiviše da bilo šta radim.”

Prema tome ključne su bile te godine oko ’99. do 2000-i neke, kad je eksplodirala ta mlada scena.

Ona je ekspoldirala sa nezavisnošću Kosova.

Jeste. Posle ’99. Ali su radovi koji su bili izloženi na Perteju bili veoma artikulisani, i videlo se šta će posle da se izrodi iz toga, tako da je ova izložba bila veoma bitna. Ne samo za upoznavanje te scene, tih četvoro umetnika, troje likovnjaka i jednim kompozitorom, ali za to da se vidi da je kosovska scena živa i da će tu još neke jako ozbiljne i važne stvari da se dese.

Ono što je meni najzanimljivije, je reakcija na tu situaciju i na tu okupaciju Kosova sa srpske strane. Ja sam tražila u umetnosti posle ’99. da vidim da li će biti reakcije na albanski nacionalizam koji je u to vreme takođe bio veoma jak, naravno.

Naročito nakon proglašenja nezavisnosti države.

Sokolj Bećiri ima radove iz tog vremena koji su kritika kosovskog nacionalizma, što je izuzetno važno.

I izuzetno retko.

I izuzetno retko. Jedan od njegovih npr. foto projekata, meni veoma drag – su postamenti spomenika koji su u Drugom svetskom ratu bili podignuti borcima, partizanima.

Koji su uništeni.

Da, zanimljiva stvar. Recimo njegov rad i popullit, gde on umesto uništenih bista stavlja Pokemone. Takođe, tu je i njegov rad sa spomenicima narodnim herojima Ramizom i Borom. Pošto su albanski nacionalisti (a možda su i Srbi, ko zna – rušili su sistematski tamo i u Hrvatskoj) porušili sve što se odnosilo na Drugi svetski rat i na partizane, onda je trebalo Ramiza i Boru zaštititi, da im te glave ne poruše. I to je jedan fantastičan foto-rad, kako međunarodne snage štite biste – a štite ih Nemci. Nemci čuvaju Ramiza i Boru.

E sad, kad se to sve učvrstilo i konstituisala država, kad je ta vlast preuzeta kako je preuzeta, moj Sokolj je potpuno izgubio motivaciju da radi. On živi u Peći, prestao je da se bavi umetnošću i posvetio se svom kafiću. Meni je bilo jako teško, Erzen mu je napravio tu veliku retrospektivu, na šta je Sokolj pristao iako je jako radikalan čovek. Bili smo Branko Dimitrijević, Milica Tomić i ja na otvaranju. To je bila sjajna retrospektiva u Muzeju, i tada sam imala razgovor s njim oko toga, oko tog prestanka rada. I kad mi je objasnio vlastite motive, jer je čovek stvarno radikalan, radi umetnost kad ima pravu motivaciju, a sad je više nema.

Umrtvljena je.

On vodi svoj kafić…

A šta misliš, kakva je perspektiva u budućnosti po pitanju saradnje ili razmene?

Ja mislim da je odlično ovo što je ove godine radio Dom omladine i CZKD.

Mirdita, dobar dan?

Da. Ja ne znam šta vi sve planirate za godišnjicu Perteja, ali bilo bi jako važno pokazati to što se izrodilo posle ovoga na kosovskoj sceni. Te neke bitne punktove, bitne autore, bitne radove, da se to aktuelizuje, da se vidi šta se desilo, kako je ta scena proradila, kako se internacionalizovala. Prvih godina nije bilo nijedne žene, onda su se nakon par godina pojavile umetnice, i to odlične, tako da sad i one ravnopravno participiraju.

A što se tiče odlazaka naših umetnika na Kosovo?

Milica Tomić je u stalnom kontaktu sa njima, i ova čitava mlađa ekipa ovih angažovanih žena, umetnica. Evo i Goran (Đorđević) je toliko puta bio tamo. A i velika stvar je što je Škeljzen preveo Didaru na albanski.