Autorka intervjua: Luna Đorđević

Načelna ideja je da krenemo od 90ih, mada bi bilo dobro kad bi mi pričao malo i o 80im, čega se ti sećaš, kako se razvijala savremena umetnička scena na Kosovu i kako je izgledala saradnja između Srbije i Kosova tad?

Ja nisam imao neke direktne kontakte sa umetničkom scenom Kosova pre 90ih godina. Mislim da umetnička scena ni u Srbiji ni na Kosovu nije tada podrazumevala savremenu umetnost. Kraj 70ih, kad ja počinjem da pratim umetnost, je bio u znaku neke vrste kraja beogradske konceptuale, kad počinjem da se upoznajem sa savremenom umetnošću u Beogradu. To je proticalo u jednoj konfuziji konceptualne scene koja nije znala kako da napravi sledeći korak. U tom momentu nailazi snažan talas trans-avangarde, koja se na neki način vraća formu slike, i konceptualci su time bili zbunjeni jer se čitava njihova ideologija vrtela oko nematerijalne umetnosti, kraja muzeja, kraja galerije, štrajka umetnosti, i tog poleta koji je bio antiinstitucionalan – a ovde se sa slikom vraća i čitav sistem i aparat umetnosti. Ja tada, igrom slučaja, počinjem da se školujem o istoriji beogradskog konceptualizma, o kom tada nije bila nijedna reč napisana. Bilo je sve to još uvek vrlo sveže – upoznajem ljude i umetnike, članove beogradskog konceptualizma koji su se u tom momentu našli u tranziciji iz Velike u Cvetnu galeriju kod Slavka Timotijevića. Tada dolazi do jednog udara unutar Velike galerije, koju je vodila Biljana Tomić, i nekih pokušaja potiskivanja prve generacije konceptualnih umetnika, i njihovog progona iz Velike galerije, koja je njima praktično bila studio.

To je momenat kada ja zatičem tu situaciju i kad ona meni prvi put postaje zanimljiva. Ja sam studirao filozofiju do tada, i kao izborni predmet sam izabrao istoriju moderne umetnosti. Počeo sam da se pitam šta je to moderno u umetnosti ovde, i došao sam do Cvetne galerije i do protagonista prve generacije konceptualizma, sa kojima sam počeo da se družim. Pre mog upoznavanja sa scenom se već desilo nekoliko rascepa unutar same konceptuale. Ja tad upoznajem ljude i shvatam da postoje rascepi i jako komplikovani odnosi među njima, imaju stalne žalbe na progon iz Velike galerije, i tad prolazim neku vrstu instant škole konceptualne umetnosti. Oni su do tad bili dominantni u kreiranju pravca i umetničke scene, naravno ta scena je bila na margini. Tad upoznajem Gorana Đorđevića koji mi objašnjava unutrašnje rascepe unutar Grupe 143 i komplikacije koje iz toga proizlaze. U to vreme se, takođe, pojavljuje i snažan udar transavangarde, i Velika galerija napušta odjednom ceo taj projekat potiskivanja prve generacije drugom generacijom konceptualne umetnosti. Nekako sam bio baš u centru tih dešavanja, ni kriv ni dužan, i meni to postaje važnije od dešavanja na Filozofskom fakultetu – tu učim od Đorđevića, Todosijevića, Popovića, Paripovića i dobijam dajdžest konceptualne umetnosti, istorije (i ove lokalne i svetske) – kao u nekoj vrsti neformalne škole, gde oni prepričavaju odnose, radove… Ta škola je funkcionisala jedno godinu dana i pohađali smo je tih godina Dragan Papić i ja.

Međutim, ja tad paralelno imam angažman sa jednom komunističkom ćelijom koja je nastala iz post-šezdesetosmaških dešavanja, okupljenih oko Pavluška Imširevića kome je ’72. suđeno zbog trockizma. On uprkos tome nastavlja svoju političku borbu, i ja se igrom slučaja priključujem toj grupi. Bilo nas je malo i bila je isto komplikovana istorija odnosa, ali mi smo se okupili oko tog komunističkog impulsa. Mene je privuklo to praktikovanje politike otpora. I prvo što je došlo na dnevni red, valjda je to bio duh vremena – bili su masovni protesti, pobuna studenata u Prištini ’80. godine, i trebalo je da, kao politička grupacija, zauzmemo stav u odnosu na to pitanje. Ja tad prvi put učim o Kosovu. Ono nije bilo do tad naročito specifično u odnosu na druge delove Jugoslavije. Tad upoznajem širom Jugoslavije jako mnogo ljudi koji su zainteresovani za dešavanja baš oko ove grupe, i mi zajedno formulišemo jednu peticiju u kojoj tražimo da svi studenti hapšeni ’81. budu odmah pušteni na slobodu, i da se nikome ne sudi po odredbi Zakona o kontrarevoluciji.

Da li si ti tad išao na Kosovo?  

Ne, ne, mi nismo imali direktni kontakt sa Kosovom, samo smo politički reagovali na političku situaciju. Ja nisam nikoga poznavao sa Kosova. Jedini kontakt sa Kosovom pre toga sam imao kad sam sredinom 70ih bio tamo na ekskurziji. Nisam imao nikakvu svest da je ono na bilo koji način specifično. Ali brzo učim o pobuni ’68, o specifičnosti kosovske pobune ’68, i o Ustavu iz ’74. Preko te aktivističke grupe sam učio o svem tome. U to vreme je ta grupa bila jako zainteresovana za vezu između radnika i intelektualaca, i mi se oko toga skupljamo – a o ovim dešavanjima govorimo da su to bili studentski, socijalni protesti i da nacionalno pitanje treba gurnuti u drugi plan.

Paralelno sa našom peticijom, grupa Praksis pravi sasvim jednu drugu peticiju, o ugroženosti srpskog naroda, koju potpisuje 5000 ljudi, od australijskog popa do Mihaila Markovića. Još pre toga sam imao pitanja u vezi sa beogradskim Praksisom, imao sam probleme jer sam tad studirao i aktivno čitao, i bio sam upoznat sa problemima njihovih izbacivanja sa fakulteta i te traume… Uglavnom, ja tad dobijem zadatak da distribuiram našu peticiju na Filozofskom fakultetu, bilo nas je troje sa katedre za filozofiju i četvoro sa Političkih nauka – to je bio sastav te nove generacije ove aktivističke grupe iz post-’68. Nažalost, dolazim do poraznog zaključka da smo samo mi potpisali moju peticiju. Na Filozofskom fakultetu su rekli da filozofija nema veze sa politikom. U SKC isto – dakle jedan potpuni bojkot političkog mišljenja. Ja sam tad bio jako šokiran, i taj apolitički duh je trajao gotovo čitave 80e. Svi su kao veliki profesionalci u kulturi, umetnosti, Beograd postaje neka vrsta prestonice kulture sa Novim talasom i svim tim budalaštinama, a na umetničkoj sceni je bila važna ta transformacija, taj pokret koji je izašao iz konceptualizma. Tu su najzanimljiviji, po mom mišljenu, Todosijević i Đorđević, taj pokret apropriacionizma koji su na različite načine Raša, a na različite načine Goran praktikovali. I to je jedan odgovor na transavangardu koji ostaje u duhu i u politici konceptuale, ali to je bio potpuno nov odgovor.

Tad još nemam nikakav kontakt sa Kosovom. Prvog albanskog filozofa upoznajem na Komiži ’82. To je bio Isuf Beriša. Kad smo se upoznali ja sam mu ispričao kako je prošla peticija, a on je rekao da iza toga stoji 5000 uhapšenih ljudi – i ja tek tad shvatam šta to materijalno znači, da se 5000 ljudi drži u zatvorima bez optužnice, tenkovi su opkolili sela…

Bilo je pravo ratno stanje.

Pa okupacija. I ja tad prvi put… Ja nisam imao kontakt ni sa kim, a to nije slučajno. Od momenta ’81. niko više nema kontakt sa Kosovom, ono je bilo strukturno isključeno. Njime može da se bavi samo policija, vojska i državni aparat. Svim drugima je zabranjeno. Krleža je probao nešto ’81. sa pitanjem Enciklopedije Jugoslavije i kosovske redakcije, pa je doživeo progon. Kosovo je bilo tabuizirano. I sa dolaskom Miloševića se to pitanje zaoštrava, Kosovo postaje još nedostupnije jer nema mogućnosti komunikacije.

Dobija se samo slika koju država šalje. 

Da, samo to. A meni samo stižu priče o nasilju, srećem ljude koji su bili tamo, u vojnim jedinicama… to je nasilje nad Albancima. Najveći poraz za mene je kad je Jugoslavija odustala od toga da se bavi Kosovom i kad je ’86. predala to pitanje Srbiji. Ja sam znao da to neće izaći na dobro. Tad počinjem da se bavim tim pitanjem, da čitam Dimitrija Tucovića, otkrivam poemu Radovana Zogovića „Pesme Ali Binaka“, i vidim da je to večita tema i da se strukturno nije ništa pomerilo. Sad posebno, u ovim novim uslovima nakon ’80ih godina me vraća u onu situaciju iz 30ih, kad praktično nema kontakta. Da se razumemo, nije samo u Srbiji bilo zabrane, nego u celoj Jugoslaviji. Sve ove aktivističke, ljudskopravaške grupe koje prikazuju svoju delatnost u 80im godinama, nisu pipnule pitanje Kosova do ’89. Tada se okuplja grupa oko Nebojše Popova, autora knjige „Kosovski čvor: drešiti ili seći?“ – tako su oni to videli, to je jedna zakasnela knjiga iz ’89. Tada Branko Horvat daje jednu vrlo dobru istoriju Kosova i sa pokušajem polemike sa praksisovcima oko tog pitanja koja ne uspeva, nailazi na zid. Tada je već Memorandum u igri, sve te demografske gluposti su na dnevnom redu.

Ono što mene poražava su dve stvari – u to vreme se družim sa Goranom Đorđevićem, koji predaje crtež na Arhitektonskom fakultetu u Prištini. On dolazi u Beograd, zove mene i Milicu Tomić, i kaže „Vama to mogu da kažem, ja sam odbio da potpišem izjavu o lojalnosti, ja tako nešto ne mogu da potpišem jer posle toga ko zna šta još mogu da mi traže, da pucam ili da učestvujem u nasilju.“ I ja tu po prvi put shvatam svu dramatičnost i to je prvi kontakt umetnika i Kosova. I ja tada razumem njegovu poziciju, i materijalno shvatam šta se dešava, šta to znači. Onda naravno dolazi Ustav iz ’89. koji je za mene bio tragičan, koji je u Beogradu izgledao sramno. Na dan kad je ubijeno 33 ljudi ovde se slavilo, došli su bendovi iz cele Jugoslavije da proslave promenu ustava. Ja sam se osećao vrlo deprimirano. I tad cela ta istorija iz 80ih prerasta u aparthejd, i tu više nije bilo nikakve saradnje, nije bilo ni mogućnosti da odeš tamo i kažeš ko si ti, dok je tamo aparthejd na delu.

Milica je tad radila XY Ungelost?

Kasnije je ona to radila, ali u to vreme ona je bila jedna od retkih ljudi sa kojima sam mogao o tome da razgovaram i u to vreme ona i ja intezivno razgovaramo o tom ubistvu 33 ljudi – ja dobijam njihova imena, vidim lica, sve. To je ovde bila mala vest u Politici i to je prećutano skroz. Ono što je u to vreme imalo impakt u političkom i umetničkom smislu bio je taj rad Milice Tomić XY Ungelost, koji je upravo bio posvećen tom događaju. I to je ’96. godina, da uopšte neko sa umetničke scene ima neki odnos prema Kosovu i raspadu Jugoslavije, i da dovede to pitanje na umetničku scenu – jer je umetnost izbegavala da se uopšte odredi prema politici, a Kosovo je tek bilo tabuizirano isto kao i danas. I taj rad je proizveo neke učinke, stigle su i neke pohvale ljudi sa Kosova – i ja to smatram prvim kontaktom dve scene.

Kakav je odnos prema tome bio u Srbiji, šta se ovde dešavalo tad?

U Srbiji se dešavaju slični procesi. Moje je uvek bilo mišljenje da je aparthejd na Kosovu aparthejd za čitavu Srbiju, što su ’96. i ’97. i pokazale – ljudi su izašli na ulice, i prošli su na sličan način kao demonstranti na Kosovu. Ne tako brutalno, ali na vrlo sličan način. I bilo je jasno da je aparthejd na Kosovu aparthejd za celu Srbiju, bez obzira na to što dominantna nacionalna većina vrši aprthejd nad manjinom, to se odražavalo na sve građane.

Tad je formirana Škola za istoriju i teoriju umetnosti. U to vreme, 10 godina nakon Izjave o lojalnossti, koju su morali da potpisuju Albanci kako bi zadržali posao, Šešelj koji u aparatu preuzima brigu o Univerzitetu, traži Izjavu o lojalnosti svih članova BU. Tog momenta je postalo jasno da taj nevidljivi aparthejd važi, samo je trebalo da se te mere primene. Većina članova BU je potpisala to. Bio je mali otpor na Pravnom i na katedri za filozofiju, ali vrlo malo. Ni dan danas ne možeš da čuješ šta je bilo sa tom Izjavom o lojalnosti – da li ona važi još? Jer je niko nije ukinuo i niko je posle nije komentarisao, pošto velikoj većini odgovara da se o tome ne razgovara. Mi smo, kao reakciju na to, osnovali Školu za istoriju i teoriju umetnosti, koja je funkcionisala 3 godine.

Koje godine je osnovana i ko ju je osnovao?

Osnovali smo je ’99. godine Branko Dimitrijević, Branka Anđelković i ja.

Da li se sećaš Perteja?

Sećam se, naravno, bio sam na otvaranju te izlože. Ja je pamtim po velikom sukobu između Kosovskih umetnika i sekretara Ambasade Albanije, i došlo je do ogromne svađe gde sam ja morao da ih razdvajam – oko toga koji je jezik seljački, i sl. Toga se sećam, a sećam se i ostalih stvari naravno. Pertej je bio jedan izolovan događaj, koji nije proizveo mnogo velike učinke, prema mom mišljenju. Moguće da je on tada bio značajan za umetnike sa Kosova koji su tu izlagali.

Centar za savremenu umetnost tad već uveliko funkcioniše, on je osnovan ’94 – ’95. Ja sam malo sarađivao s njima do ’99. kad je zapravo Soroš prestao da finansira Centar za savremenu umetnost, pa smo mi prvi put konkurisali u EU za novac za edukaciju i dobili smo novac. Ta Škola za istoriju i teoriju umetnosti je bila politički osmišljena, po uzoru na paralelno obrazovanje na Kosovu. Mi smo već uveliko znali učinke, diskutovali smo o tome. I ta škola je imala rezultate. Od 2000e je počela da se pojavljuje scena savremene umetnosti Kosova, koja je bila direktno školovana na paralelnom univerzitetu. To me uvek Albert Heta ispravlja – paralelan je iz perspektive kolonizatora, a za njih je bio normalan univerzitet. Ja govorim iz perspektive iz koje mogu. Mi smo na neki način negovali tu tradiciju paralelnog obrazovanja – jer je to bila otvorena škola za sve, ne samo za umetnike, dolazili su pravnici, politikolozi, arhitekte – prošlo je preko 600 ljudi kroz tu edukaciju. Danas svi koji nešto rade u savremenoj umetnosti su uglavnom produkt te škole.

Negde u to vreme smo se Milica i ja upoznali sa Albertom Hetom. Ja sam ga upoznao u Sarajevu na promociji Milicinog projekta Was ist Kunst, i tu je počela naša saradnja. On je imao taj svoj rad Ambasada, sa kojim ima jako čudnu istoriju pokušaja prikazivanja… Anda Rotenberg je 2004. na Oktobarskom salonu pozvala Alberta Hetu da učestvuje sa tim radom, ali su onda kao iskrsli komunalni tehnički problemi. Drugo prikazivanje tog rada je prošlo dramatično na Cetinjskom bijenalu. Taj rad je bio skinut, ali se razvila zanimljiva diskusija, gde su beogradski umetnici napadali taj rad kao nacionalistički. Ja sam tad napisao tekst za Koha Ditore povodom celog tog događaja i zabrane rada.

Koliko si ti često išao na Kosovu 2000ih?

Bio sam 2001, 2002, 2003, 2004. godine. Stalno sam bio. Ta saradnja sa Hetom je trajala, sarađivali smo po različitim osnovama. Sad sam bio na njegovoj letnjoj školi pre dva meseca. Ja sam tamo od 2000. godine jako često, gotovo kad god ima nešto. Kosovska scena je podeljena iznutra, sarađivati sa Hetom znači ne sarađivati sa mnogim drugim ljudima sa kojima bih ja sarađivao. Tu je Škeljzen Malići uvek bio aktivan… on i ja smo se na Perteju dogovarali da napravimo neku izložbu na Kosovu, da zakupimo neku privatnu kuću i napravimo izložbu koja bi se zvala Aparthejd, ali se nisu ispunili uslovi jer je situacija krenula drastično da se komplikuje.

A da li se sećaš izložbe “O normalnosti”? Četiri umetnika sa Kosova je bilo uključeno u katalog iako nisu učestvovali u izložbi, nisu došli ovde.

Da, ali postojao je njihov otpor prema tome. To je bila ta komplikacija, šta to znači u Srbiji. Tad je već pitanje državnosti Kosova postalo dramatično, i diže se na taj državotvorni nivo, a Muzej je bio deo aparata. I tu se komplikuju odnosi. Nakon prestanka rada Škole za istoriju i teoriju umetnosti nisam više bio deo te ekipe Muzeja, čak imam i neki otklon prema tome. Tad Milica, Milikić i ja počinjemo sa projektom Razgovor o umetničkom delu, iz toga proizlazi grupa Spomenik, koja bojkotuje ceo establišment. Onda ulazim u projekat Učitelj neznalica, koji je srednja klasa još više izolovala i isključila.

A 2008. godine si učestvovao u formiranju RUK-a, nakon Odstupanja – pričaj mi o tome.

Da, tu izložbu su organizovali Marko, Vida i Ivana – oni su me pozvali kao konsultanta pre produkcije te izlože i tu smo vrlo živo razgovarali, dao sam im neke ideje…

Da li si ti pretpostavio šta će da se desi?

Jesam, jer mi je bilo jasno ko kontroliše ceo aparat tzv. nasilnih desničarskih grupa, bilo mi je jasno da se to neće završiti tek tako, i da je to idealna prilika da oni politizuju celu stvar. Nisam mogao da pretpostavim da će tolika halabuka da se digne, ali smo odmah to veče odreagovali, odmah smo osnovali RUK, inicijativu za novinu, krenuli da pružamo otpor. To je bila još jedna nepopularna stvar koju smo radili.

Da li si uspeo da se probiješ i uđeš na izložbu?

Naravno, ali tad se već bio završio taj ceo događaj oko razbijanja i počelo je to komešanje. Videlo se da policija to kontroliše i da je sve izrežirano, da nije nikome život u opasnosti niti je pretilo da ikome bude. Ovi kao napadaju, ovi su kao prepadnuti, a policija to sve kontroliše. To nisu desničarske grupe ni bile, to su neke para-policijsko, neke tajne policije. Obraz nije postojao u to vreme, a policija ih je koristila za grupno ime okupljanje, kao „Obraz šalje…“ A članovi Obraza su rekli da oni ne postoje od kad je poginuo član koji ih je osnovao i da to nisu oni, ali policija je tim svim manipulisala. Nije mi najjasnije samo kako su oni uopšte doznali za tu izložbu, to je bio jedan minoran događaj u galeriji koja se tek otvorila, izvan bilo kakve pažnje javnosti, galerija koja je tek bila u osnivanju, to su bili mladi ljudi…

Koliko sam ja razumela, oni nisu imali ni neki direktan politički cilj sa tom izložbom.

Ne, iza te izložbe su više stajale aktivističke, ljudskopravaške grupe kojima je bilo stalo, one su to podržavale i njima je bilo bitno da se to desi. U Novom Sadu nije bilo incidenata, nije bio glavni grad, nije bilo te napetosti.

Čega se sećaš nakon toga, šta se dešavalo nakon Odstupanja?

Osim moje saradnje sa Albertom Hetom i njegovim Stacionom, ja sam tamo od osnivanja član upravog odbora, tako da ja često učestvujem tamo po raznim osnovama, tamo sam prisutan. Ali nisam prisutan u svom punom kapacitetu.

U kom smislu?

Nema neke saradnje između scena savremene umetnosti Kosova i Srbije, i ona nikad nije postojala. Ja ne znam da su umetnici iz Srbije i Kosova ikad sarađivali, osim Milice Tomić i Alberta Hete – to su dva umetnika. Scene nikad među sobom, osim na inicijativu aparata Muzeja savremene umetnosti… Ja nikad nisam čuo da su negde izlagali zajedno umetnici odavde i iz Prištine, ili da je postojala neka inicijativa o zajedničkom izlaganju, što bih ja onda smatrao normalnim razvojem i saradnjom. Ovako da jedna izložba kosovskih umetnika gostuje u Beogradu, a jedna odavde u Prištini – to nije saradnja, to je distribucija umetnosti, nije bitno iz kojih razloga. Ali nema saradnje.

Zbog čega misliš da je tako?

Mislim da još uvek postoji jako veliki otpor u Beogradu da se uopšte prizna da postoje umetnici na Kosovu. Još se sećam kad 80ih godina spomenem filozofe iz Prištine a mene pitaju „Šta, u Prištini ima filozofa?“ Taj rasizam koji ovde postoji u odnosu na Albance je nešto što nikad nije prestalo. I umetnička scena Prištine je jako dugo bila kolonizovana standardima Akademije u Beogradu. Tamo je do prekida 90ih godina i paralelnog obrazovanja bila identična scena – umetnike koji su bili u Beogradu si imao i tamo. Za to vreme može da se kaže da je Akademija u Prištini bila neka vrsta produkta Akademije u Beogradu i da je tu postojala saradnja, ali samo tako što je ono bio stariji a ovo mlađi partner. Ali ovako slobodna razmena ljudi, ideja, kontakata, zajedničkog rada ne znam da je ikad postojala. Tako da je Pertej bio jedan izolovan događaj gostovanja nekolicine umetnika.

Ova umetnička scena ovde ne oseća nikakvu potrebu da sarađuje sa umetničkom scenom Kosova, koja je po mom mišljenju mnogo kvalitetnija od beogradske. Za tri klase je bolja, oduvek sam to mislio – ova cela generacija, i dan danas produkuje jako zanimljive umetnike i to je stvarno jedna grandiozna scena savremene umetnosti koja je mnogo jača i ima jaču unutrašnju koheziju od ove ovde. Ništa slično u Beogradu ne postoji niti je ikad postojao. Osim tog herojskog perioda konceptuale ’73-’74. do ’78. tih nekoliko godina kad je postojao neki move na sceni. Ja ne znam da je postojala neka saradnja u smislu u kom ja shvatam saradnju.

Ako ja imam predavanje u Prištini, a o tome ne sazna niko u Beogradu, ili ako Heta gostuje u Beogradu na predavanjima a o tome ne sazna niko u Prištini…

Ako drvo padne u praznoj šumi da li ono napravi zvuk?

Pa da, padne kao kamen u vodu. Nisu omogućeni normalni kanali komunikacije i najelementarnijeg informisanja. To je presečeno od ’81. godine, nije ništa novo. Aparthejd i dan danas važi na Kosovu, samo ga neko drugi sprovodi. Nema vize, drže se pod specijalnim političkim, policijskim, vojnim režimom. Kosovo je okupirano od ’81. godine, od strane različitih formacija, ideologija, država… ono je okupirana teritorija, a sarađivati sa okupiranom teritorijom je veoma komplikovano.

U vreme kad je hapšen Albin Kurti ja sam bio tamo, upravo na poziv Alberta Hete koji je organizovao diskusiju o tome, gde su liberali sa međunarodnom zajednicom pokušali Kurtija da skinu, a ja sam se tad sukobio i to smatram ozbiljnim involviranjem u scenu, kad mi je data mogućnost da politički reagujem u prostoru u kome ne živim, ali u kome imam pravo da se sa lokalnim liberalima sporim oko Vetëvendosja. Ja sam kritički govorio i o Vetëvendosju, ali mnogo manje nego o liberalima koji ga napadaju. To ja smatram mogućnošću komunikacije, i osećam zahvalnost prema Albertu Heti što mi otvara mogućnost da učestvujem u takvim debatama i što sam prihvaćen kao ravnopravni sagovornik tamo. To se desilo u prostoru Centra za savremenu umetnost, i zato to jeste najveća umetnost za mene u tom momentu, veća od bilo kog video rada ili bilo čega drugog. To je na neki način važno u tom momentu za to društvo, i to je za mene centar umetničkog delovanja. Kad se pruži mogućnost i kad postoji institucija koja može da kreira takve događaje, to je sjajno, ali to se nije proširilo na scene.

A da li misliš da hoće? Kakav je tvoj doživljaj perspektive tih odnosa?

Ja pratim tu scenu od ’81. godine, od tog prvog velikog traumatičnog događaja. Ja sam tad prvi put i shvatio šta je politika. Postoje sve pretpostavke da postoji mogućnost da se sarađuje, ali ne vidim nikakav specijalan razlog – umetnici sa Kosova sarađuju sa celim svetom, ne vidim razlog da sarađuju sa Srbijom čija umetnička scena i nije naročito vitalna. Oni su imali važne stvari dok je postojao Muzej savremene umetnosti. Možda se promeni situacija sad kad se ponovo otvori Muzej. Ali zašto bi umetnici s Kosova želeli da izlažu u galerijama ovde u kojima ne žele da izlažu ni umetnici iz Srbije?

Treba da se u Beogradu prizna prvo da postoje umetnici s Kosova, da je ta scena savremene umetnosti mnogo značajnija. Beogradska scena ima jako velike razloge da sarađuje sa scenom iz Prištine jer može mnogo da nauči, za početak. A albanski umetnici će možda sa otvaranjem Muzeja imati neki benefit da tu izlažu kao u jednom od muzeja savremene umetnosti u regionu. Međutim, ja ne znam da za to postoji neka spremnost. Ovde već dugo nema ničega na sceni što bi bilo zanimljivo ili što bi formiralo scenu savremene umetnosti – ona se raspala i živi nekim nevidljivim životom. Nikad nije bilo saradnje, osim kad je Akademija u Prištini bila mlađi partner Akademije u Beogradu, ali to je bilo u Jugoslaviji. Sa raspadom Jugoslavije raspao se i taj kontekst. Kontakti koji postoje su pojedinačni privatni kontakti ljudi oko nekih projekata, mi to radimo već 17 – 18 godina na dnevnoj bazi. Imamo zajedničke teme i zajedničku motivaciju.

Ali to nema šireg odjeka?

Ne da nema odjeka, nego nema najelementarnijih informacija da to postoji.