Autorka intervjua: Luna Đorđević

Hade da počnemo od toga kako je došlo do organizovanja Perteja.

Ne mogu tačno da se setim ko je došao na ideju da se organizuje izložba “Pertej” u Beogradu. Zen? On je radio u prištinskoj kancelariji Soros fonda i, što je za ovu priču još važnije, pratio umetničku scenu Kosova kao kritičar. Tamo profesionalnih kustosa tada nije bilo i on je jedini i mogao da preuzme tu funkciju. Napravio je koncepciju i selekciju, a kolegu Jovana Despotovića, koji je kao likovni kritičar osamdesetih godina pratio likovnu scenu Kosova, zamolili smo da i on napiše tekst za katalog. Soros Centar za savremenu umetnost, koji je od 1994. godine radio u okviru Soros fonda Jugoslavija kao specijalizovani program za vizuelnu umetnost, i čiji sam tada bio direktor, bio je jedan od organizatora izložbe i producent kataloga. Borut Vild je bio dizajner, a ja urednik kataloga. Važno je napomenuti da je katalog bio trojezičan, srpsko-albansko-engleski.

U to vreme Centar je potpomagao umetničku produkciju na prostoru tadašnje Jugoslavije. Imali smo Savet Centra u kome su bili stručnjaci iz svih delova zemlje, uključujući i Kosovo, što nam je omogućilo uvid u umetničku scenu Kosova, o kojoj smo malo znali. Direktnih kontakata pre toga ni ja ni kolege iz Centra nismo imali. Na naše konkurse prijavljivali su se umetnici i organizacije s Kosova za razne projekte, i tako smo dobijali informacije o tome “ko je ko” na lokalnoj sceni i šta se uopšte dešava. Dragocena je bila i saradnja s kancelarijom Fonda u Prištini.

A da li si tada prvi put upoznao te umetnike sa Kosova ili ste se poznavali i ranije?

Ne mogu tačno da se setim, ali znam da sam sam nakon izložbe ostao u prijateljskim odnosima sa Memetom Behljulijem i Sokoljem Bećirijem. Usledio je Memetov poziv, mislim da je to bilo naredne godine, da posetim Prištinu i održim predavanje o savremenoj srpskoj umetničkoj sceni. Predavanje je organizovano u galeriji ”Dodona”, koju je vodila Škeljzenova supruga Alisa, i koja je predstavljala stožer okupljanja kosovskih umetnika. Na predavanju se skupilo puno sveta, profesora, studenata i umetnika, svi su došli do slušaju predavanje srpskog kustosa o srpskoj umetnosti. Neki mi potom u Beogradu nisu verovali da je to moguće, stereotip o Albancima “koji mrze sve što je srpsko” bio je jak, i onda i danas.

Memet me je tom prilikom odveo na Akademiju likovnih umetnosti, koja je radila u okviru paralelenog obrazovnog sistema kosovskih Albanaca, gde sam imao prilike da se uverim kako taj sistem funkcioniše. Takođe, video sam da su u nedostatku galerijskih prostora izložbe održavane u kafanama, kao što je čuvena “Hani i 2 Roberteve”. Za razliku od Beograda, čitava scena dole  bila je bukvalno samoorganizovana i potpuno autonomna u odnosu na državni sistem kulture. Boravak u Prištini doživeo sam kao čin podrške tamošnjoj sceni i prijateljima, i kao produbljivanje saradnje započete “Pertejem”. Bilo je to dirljivo i nezaboravno iskustvo.

Koliko je studenata bilo, da li se sećaš? 

Ne sećam se tačno. Memet me je proveo kroz Akademiju, nalazila se u stambenom naselju u nekoj kući na sprat, uslovi za rad su bili, prosto rečeno, loši, ispod svakog nivoa za instituciju takvog tipa. Međutim, videlo se da volje i entuzijazma ne manjka, strujala je neka dobra energija kroz klase koje sam posetio. Lepo su me primili, a meni je bilo drago što mogu da doprinesem obrazovanju tih mladih ljudi, koji su imali vrlo malo informacija o tokovima savremene umetnosti. Interesantno je reći da sam sledećeg dana to isto predavanje održao studentima srpske nacionalnosti na državnoj Akademiji koju su Albanci napustili. To gostovanje je bilo organizovano preko kolege Tome iz prištinske kancelarije Soros fonda. Tamo su svi, profesori i studenti, bojkotovali moj dolazak, valjda zato što sam “sorosovac”, osim jednog asistenta s grafičkog odseka, čije sam ime zaboravio, koji je doveo svoje studente na predavanje. Kontrast je bio ogroman – kuća u kojoj albanski studenti rade u skučenim uslovima, i velika poluprazna zgrada Akademije, u kojoj su ostali samo srpski studenti. Međutim, moji utisci s oba predavanja bili su isti: neobaveštenost, zbunjenost, radoznalost. Na licu mesta sam se uverio u to da su svi ti mladi ljudi, Srbi i Albanci, taoci politike beogradskog režima koja ih drži izolovanima od sveta i, što je još tragičnije, jedne od drugih.

Pričaj mi malo o samom Perteju, čega se sećaš od izložbe i otvaranja.

Izložba “Pertej” imala je i umetnički i politički značaj. S jedne strane, ona je u Beogradu prezentovala umetničku scenu Prištine posle dugog niza godina i otvorila most njene umetničke komunikcije s Beogradom. S druge strane, izložba je imala i politički značaj, jer je organizovana uprkos politici segregacije kosovskih Albanaca i nipodaštavanja njihove kulture. Ta dva razloga, umetnički i politički, intrisično su povezani, jedno je nemoguće misliti bez drugog. Vreme je pokazalo da je “Pertej” projekat od izuzetnog značaja za srpsko-albanske umetničke i kulturne odnose, koji je prevazišao svoju originalnu intenciju. Ta izložba je probila led u komunikaciji između umetničkog Beograda i umetničke Prištine, ona je uspostavila kanal komunikacije koji će ostati aktivan sve do danas, i zato se s pravom obeležava njena dvadesetogodišnjica.

Pertej je za mene bio otkriće nove generacije kosovskih umetnika. Pre nego što smo dobili reprodukcije eksponata, nismo znali šta možemo da očekujemo, ali, naravno, imali smo poverenja u Zenov izbor. Umetnička scena u Beogradu i umetnička scena u Prištini su se u tom trenutku razlikovale, preokupacije su bile drugačije, kao i kontekst i uslovi delovanja. Tada sam uvideo da postoje odlični umetnici na Kosovu, kao što mislim da je Zen napravio kvalitetnu, ako ne i reprezentativnu izložbu. Pored Sokolja i Memeta, izlagao je i Maksut Vezgiši, a prostor je bio ozvučen muzikom kompozitora Ilira Bajrija. Na otvaranje je došlo puno sveta, atmosfera je bila odlična, sklopljena su mnoga poznanstva, trajalo je to do kasno u noć.

Valja takođe reći da, ne računajući NGO i umetničke krugove, odjeka izložbe u široj javnosti nije bilo. Izložba od strane državnih organa i medija prosto ignorisana, kao da se nije ni dogodila, što je bio slučaj i sa nekim drugim projektima koje smo mi kao Centar tada radili. Izuzetak je bio Studio B, koji je napravio hrabar potez u vidu polučasovne TV emisije u kojoj su učesnici izložbe otvoreno govorili o raznim stvarima, o umetnosti, politici, životu na Kosovu i sl. To je u ono vreme bio redak, možda i jedini primer da je jedna srpska televizija dala prostor građanima albanske nacionalnosti da govore o vlastitom viđenju aktuelne situacije na Kosovu i u Srbiji.

Koliko znaš šta se dešavalo na umetničkoj sceni Kosova pre Perteja? Kako se ona razvila?

Znao sam malo, jer na Kosovo nisam putovao od kada sam počeo da se bavim ovim poslom, a to je od sredine osamdesetih. Znao sam radove Dževdeta Džafe, Muslima Mulićija, Redžepa Ferija, Arsića Basare, imao neke kataloge u rukama, ali potpuniju sliku nisam imao. Moram priznati da mi ta umetnost uopšte nije bila bliska. Negde početkom osamdesetih je u Salonu Muzeja savremene umetnosti organizovana izložba kosovskih umetnika, presek savremene scene Kosova, a kasnije je ova scena uglavnom bila poznata preko umetnika srpske nacionalnosti koji su počeli da se doseljavaju u Beograd i integrišu u lokalnu scenu. S obzirom na političku situaciju koja se pogoršavala, otuđenje albanske umetničke zajednice od Beograda postajalo je sve veće, kao što ni ovde više nije bilo nikakvog interesovanja institucija za umetnost na Kosovu. Prosto su se svetovi umetnosti podelili po nacionalnim linijama. To što su Srbi i Albanci na Kosovu počeli da žive u odvojenim svetovima, imalo je direktnih reperkusija i na umetničku komunikaciju.

Pošto si rekao da je Pertej bio specifičan u tom smislu što je nekako otvorio tu komunikaciju, šta se dešavalo nakon toga? Kako je izgledala ta komunikacija?

Sledeća saradnja vezana je za Muzej savremene umetnosti. Tim iz Centra, na čelu sa Branislavom Anđelković, došao je u Muzej savremene umetnosti 2001. godine, nakon političkih promena. Jedan od naših najznačajnijih projekata bila je izložba “O normalnosti. Umetnost u Srbiji 1989 – 2001”, koju smo Branislava, Branko Dimitrijević i ja organizovali 2005. godine, na četrdesetu godišnjicu otvaranja Muzeja. To je bila mega-izložba kojoj je prethodio ogroman istraživački rad, a čija cilj je bio da se umetnička produkcija turbulentnih devedesetih predstavi u širokoj panorami. Postavilo se pitanje prezentacije kosovskih umetnika. Kosovo je u to vreme formalno-pravno bilo deo Srbije, kao što je to bilo i devedesetih, ali je delikatnost političke situacije nalagala da pitanje učešća albanskih umetnika najpre prodiskutujemo sa njima. Pošto su to sve umetnici koje smo lično poznavali i sa kojima smo sarađivali na “Perteju” i kasnije, oni lično nisu imali nikakv problem za saradnju sa nama, bilo im je drago što su pozvani da izlažu na jednoj takvoj izložbi. Međutim, zbog unutarpolitičke situacije na Kosovu, pozvani umetnici – Memet, Sokolj, Albert Heta i Erzen Školjoli – ipak su odlučili da ne pokažu svoje radove na izložbi. Mi smo, naravno, uvažili njihove razloge, pri čemu oni nisu imali ništa protiv toga da budu zastupljeni u katalogu, u posebnom segmentu koji smo imenovali “Umetnost na Kosovu”. Reprodukovali smo radove i napravili intervjue sa umetnicima, u kojima su govorili o svom radu, umetničkoj sceni Kosova, političkoj situaciji i odnosu prema Srbiji. Na taj je način scena Kosova, kao jedna specifična “niša” unutar korpusa savremene umetnosti u Srbiji, bila zastupljena na “Normalnosti”.

Nije postojala od strane države negativna reakcija?

Ne, to je bilo vreme kada je odnos prema kulturi bio relaksiran i liberalan, pošto tadašnje garniture na vlasti nisu mnogo marile za umetnost i kulturu. Pogotovu ih nije mnogo zanimalo šta se na programskom nivou u Muzeju radi. MSU je od strane Ministarstva kulture tretiran kao uzorna institucija koja se uspešno revitalizovala, vratila publiku, uvela profesionalne standarde rada, razvijala kvalitetan program, tako da smo uživali potpunu stručnu autonomiju.

Hajde da pričamo malo o Odstupanju. Da li si ti očekivao da će se stvari odigrati na taj način?

“Odstupanje” je treći značajan događaj u novijoj istoriji srpsko-albanskih umetničkih veza. Moram priznati da nisam očekivao da će se dogoditi ono što se dogodilo. Pogotovu što je izložba u Novom Sadu protekla bez problema. Ne znam da li su kolege iz Kontekst galerije imale signala koji bi mogli da nagoveste da će se tako nešto desiti, ali znam da sam otišao na otvaranje i da me je kod Muzeja Vuka i Dositeja zaustavio kordon. Nisam uspeo da priđem galeriji, kao ni mnogi drugi posetioci koje sam tu zatekao. Ubrzo smo saznali šta se događa u galeriji, a nakon povlačenja huligana i policije, kada je sve bilo gotovo, okupili smo se najpre u jednoj obližnjoj kafani, a potom otišli kod Borke u CZKD, odlučni da ovim povodom nešto konkretno preduzmemo.

Tad je osnovan RUK?

Tako je. RUK je bio jedna ad hoc grupa koju su činili umetnici, kustosi, teoretičari, aktivisti, uglavnom ljudi koji su sarađivali sa umetničkom scenom Kosova. Iako je Kontekst galerija bila organizator, svi smo se osećali pozvanim da reagujemo i kolegama iz galerije i izlagačima damo podršku. S druge strane, već sutradan kreće verbalni linč izložbe “Odstupanje” u medijima, svako se našao pozvanim da komentariše izložbu koju praktično niko u Beogradu nije uživo video. Ne pamtim da je otvaranje jedne izložbe u Beogradu sprečeno na takav način i da je jedna izložba izazvala takav odijum u javnosti kao “Odstupanje”. Upitao sam se šta bi se desilo da su Kosovari izlagali na “Normalnosti”.

I koja je potpuno pogrešno protumačena.

Naravno, potpuno pogrešno protumačena, ali s “tendencijom”. Tadašnje vlasti, koje su volele da se nazivaju demokratskim, nisu adekvatno reagovale na ovaj brutalni oblik cenzure koji su, očigledno po nečijem nalogu, izveli pripadnici “Obraza”. Pošto izložba nije mogla da bude otvorena, onda to znači da se radilo o preventivnoj cenzuri, izvedenoj putem fizičkog nasilja. Doduše, Ministarstvo kulture i gradski Sekretarijat za kulturu reagovali su osudom incidenta, ali sve se na tome završilo što se državnih organa tiče, a izložba nije uopšte otvorena. Stekao se utisak da svi jedva čekaju da se slegne prašina i događaj zaboravi. Ono što je bilo moguće 1997. godine, u vreme Miloševićeve vladavine, kada je otvoren “Pertej”, nije bilo moguće 2008. godine.

Tih dana prisetio sam se video rada Milice Tomić, “XY – rekonstrukcija zločina”, i njene priče o povodu za nastanak rada, za vreme demonstracija u Beogradu protiv krađe izbornih glasova 1996/97. godine. Beograđani koji su se borili za svoja građanska prava ta ista prava negirali su građanima albanske nacionalnosti sa Kosova kada su policijskim kordonima dovikivali: “Idite na Kosovo!”. Desetak godina kasnije videli smo neku vrstu reprize tog antialbanskog sentimenta, s tom razlikom što se sada albanskim umetnicima, s pozicije eksplicitno fašističke politike, “poručivalo” da su nepoželjni u Beogradu. Bilo je očigledno da je antialbanski kancer dubinski i trajno zaposeo srpsko društvo, čak dotle da se jedna izložba postavljena u jednom alternativnom prostoru doživljava kao smišljena provokacija. To što u to vreme teku pregovori o statusu Kosova i što i najtvrdokornijim nacionalistima postaje sve jasnije da je opstajanje Kosova u sastavu Srbije nemoguća misija, samo je dodatno trovalo atmosferu.

Kosovo je baš tad proglasilo nezavisnost.

Jeste, i znamo kako je to doživljeno u srpskoj javnosti. Ali, vratimo se RUK-u. Imali smo nekoliko sastanaka na kojima se diskutovalo kako najefikasnije delovati i na kraju je odlučeno da se izdaju novine i održi konferencija za štampu. Organizovane su i dve tribine u Muzeju 25. maj. Glasilo radnika u kulturi 7. februar, što je datum (ne)otvaranja izložbe, bavilo se analizom incidenta i politike koja iza njega stoji. Smatrali smo da politički uspavanu beogradsku kulturnu javnost treba suočiti sa činjenicom da je uvedeno vanredno stanje u savremenoj umetnosti u Srbiji i da je “prazno mesto” izložbe alarm svima onima koji i dalje imaju iluziju o tome da je savremena umetnost bastion slobode govora. Bila je to, istovremeno, prilika da preispitamo i vlastitu političku poziciju kao kulturnih delatnika. Na kraju, sve se završilo konferencijom za štampu u Media centru koja je naišla na određeni odjek u javnosti, nakon čega su aktivnosti RUK-a zamrle.

Zbog čega?

Šta bi bio sledeći korak? Ne znam, čini mi se da urađeno sve što se u datom momentu moglo uraditi. Dodao bih još nešto. Ja sam prethodne godine ponovo putovao u Prištinu, opet na poziv Memeta Behljulija. Održao sam predavanje studentima umetnosti, u okviru radionice koju je organizovao. Pričao sam, na njegov zahtev, opet o srpskoj umetnosti, ovaj put o konceptualnoj umetnosti u Beogradu 1970-ih, o Raši Todosijeviću i Neši Paripoviću. Sa mnom je bio Borut Vild, koji je na istoj radionici govorio o savremenom grafičkom dizajnu i prezentovao svoj rad. Naišli smo na izvanredan prijem, upoznali razne ljude, videli noviju umetničku produkciju, izgledalo je kao da se tek otvaraju nove mogućnosti za saradnju. To je ujedno bio moj poslednji formalni čin saradnje sa prijateljima na Kosovu i poslednji boravak tamo.

Šta se dešava na umetničkoj sceni nakon Odstupanja, nakon 2008. godine?

Ako mogu tako da kažem, “štafetu” su preuzele mlađe generacije koje su uspostavile vlastite kanale komunikacije i mreže saradnje. Izložba “Odstupanje” je najbolji primer. Festival “Mirdita, dobar dan”, takođe. Ima primera i u pozorištu i drugim oblastima. Hoću da kažem da komunikacija između beogradske i prištinske umetničke scene, uspostavljena “Pertejem”, nije, uz sve oscilacije, nikad prestala, stalno se obnavljala i inovirala, sa starim i novim akterima, ovde i onde.