Autorka intervjua: Luna Đorđević

Da li si ti bila na izložbi Pertej?

Nisam. Perteja se sećam jedino kroz neku vrstu retrospekcije, kroz analize recentnijih izložbi savremene umetnosti. Za vreme studija istorije umetnosti, što je bila moja situacija u trenutku otvaranja izložbe Pertej, počela sam da pratim dešavanja u CZKD-u, najpre vizuelni program; Centar za savremenu umetnost je tamo organizovao svoju godišnju izložbu “Ubistvo”; to je bilo pre Perteja. Pratila sam različite događaje vezane za umetnost za vreme studija, ali se nisam susretala sa radovima umetnika sa Kosova. No, nisu mi bili poznati ni mnogi drugi umetnici u to vreme. O značaju izložbe i detaljima prikazivanja sam saznala tek kasnije kroz katalog izložbe „O normalnosti“ koja se odigrala u Muzeju savremene umetnosti. U nekolicini kataloških tekstova mogu se naći reference na Pertej. U okviru izložbe „O normalnosti“, kustosi Muzeja savremene umetnosti – Branislava Anđelković i Dejan Sretenović, plus Branislav Dimitrijević koji je takođe sarađivao na projektu, pozvali su i umetnike sa Kosova da izlože svoje radove. Taj poziv je sa sobom nosio različite kontraverze – recimo sama činjenica da se izložba bavila umetnošću devedesetih u Srbiji – i diskusija se povela na stranicama kataloga. Tada sam krenula da razmišljam o čitavoj priči, a tek sa izložbom „Odstupanje“ sam dublje ušla u analizu problema nacionalne kulturne reprezentacije i savremene umetnosti i vratila čitanju kataloga izložbe Pertej kroz taj fokus.

Pre toga se nisi bavila Kosovom?

Ne, nisam se bavila Kosovom ili kosovskom umetnošću, tačnije, nisam se bavila umetnošću bilo koje nacionalne sredine u tom smislu. Možda sam nešto više znala o savremenoj umetnosti beogradske scene i o značajnim internacionalnim umetnicima. Kroz procese istraživanja savremenosti u post-jugoslovenskom kontekstu sam saznala o tom nekakvom “bumu nezavisne umetničke scene” koji se dešavao na Kosovu. O tome se govorilo kako u beogradskim, tako i u inostranim krugovima. U to vreme sam se sretala sa jednom drugom generacijom kosovskih umetnika, kažem “drugom generacijom”, u odnosu na grupe koje su inicirale taj “bum nezavisne scene”. Na bijenalu u Istanbulu 2005. godine (dakle, iste godine kada je otvorena izložba “O Normalnosti” u Beogradu) upoznala sam Albana Muja, Jakupa Ferija i zapravo je  internacionalni kontekst bio polazna tačka za razvijanje i razmenu nekih ideja o umetnosti. Moj tadašnji rad nije bio sagledavan kroz korpus Beograda i Srbije, ja nikada nisam delovala kroz  korpus nacionalne kulture. Tako se nisam ni specifično bavila problematikom umetnosti sa Kosova, ali jesam izložbom „Odstupanje“ i to opet kroz kritiku nacoionalne reprezentacije u umetnosti.

Hajde mi pričaj o Odstupanju, kako je došlo do te izložbe?

Za mene je izložba Odstupanje predstavljala jedan važan trenutak u procesu formiranja tzv. nezavisne umetničke scene u Beogradu, formiranja određenog političkog profila kulturnih radnika i radnica, trenutak određene politizacije govora (o) umetnosti. Kontekst galerija je napravila izložbu u skladu sa tim načelima. Ono što je bilo specifično za Odstupanje je sam događaj otvaranja i zatvaranja izložbe, tj. činjenice da se oko toga nešto desilo – i to na velika vrata. Ja do tada nisam “uživo” videla realizaciju mogućnosti da politizacija umetničke prakse izazove toliku mobilizaciju javnosti i za mene je događaj izložbe Odstupanje predstavljao jedan prelomni trenutak koji ukazuje na potencijal i značaj umetnosti u određenim društvenim procesima. Međutim, na kraju sam, baveći se detaljnijom analizom i izveštavanjem o tom događaju, došla do zaključka da postoji određeni problem u mišljenju savremene umetnosti kroz polje nacionalne reprezentacije, pa čak i u slučaju umetnika sa Kosova.

Na šta misliš tačno?

Kad pominjem ove zajedničke procese u polju kulture hoću reći da sam u trenutku kad su se dešavale stvari oko izložbe „Odstupanje“, bila u stalnom kontaktu sa ljudima iz galerije Kontekst, sa Vidom i Ivanom. I ne samo ja, već takoreći čitava scena. Projekt Kontekst galerije nije obuhvatao samo izložbu „Odstupanje“, izložba je došla na kraju niza događaja na kojima su se diskutovale različite teme vezane za pitanje politizacije umetnosti, reprezentacije umetnosti regiona u polju savremenosti itd. Nije se diskutovalo o pitanju nezavisnosti Kosova, onako kako bi se tom pitanju prilazilo kroz realpolitiku i dnevnopolitičke događaje. Akcent je bio na politici izlaganja i prikazivanja regionalne prakse u medjunarodnom kontekstu kroz koji onda “region” dobija politički i umetnički identitet. To se najpre odnosilo na izložbe o balkanskoj umetnosti, na kojima su i nastali okviri unutar kojih su svi umetnici sa ovih prostora nastupali zajedno, a koje su bile povod da se govori o savremenim geopolitičkim pitanjima. Po mom mišljenju, to je bila diskusija koja se bitnije ticala politike umetnosti i politizacije umetničke prakse. Govorimo o vremenu u kojem se radi na pokušajima “horizontalnog” pisanja istorije umetnosti, pokušajima da se prikaže i uključi u savremenost čitav svet, da se pokaže da svaka sredina ima neku svoju umetnost. To su kompleksni procesi i mogu se analizirati detaljnije. Recentno sam detaljnije pisala o procesima savremenosti i regionalnim istorijama umetnosti pa se i to može konsultovati[1]. No, ako se vratimo na konkretni projekt galerije Kontekst, izložbi su prethodili događaji manjeg formata, debatnog tipa koji su se bavili pitanjima političke kritike kulture regiona, tj. kako je ta kultura adresirana kroz polje EU. Takođe je bilo nekoliko predavanja i screeninga o situacionizmu i situacionističkim praksama.

Zanimljivo je da su organizatori izložbe hteli da samo otvaranje, koje inače uvek podrazumeva neku vrstu veće kampanje, bude što više udaljeno od realpolitičkih događaja, tačnije od datuma proglašenja nezavisnosti Kosova, ali im to “udaljavanje” nije pošlo za rukom. Oko galerije Kontekst je bilo puno aktera – od kustoskinja i organizatora projekta, do brojnih prijatelja – postojala je u to vreme u Beogradu jedna dinamična umetnička scena i neka vrsta zajedništva u okviru te alter-javnosti. Nije situacija bila ovako rascepkana kao danas, postojalo je nekakvo idejno jedinstvo i solidarnost, ozbiljno provođenje vremena u diskusijama i raspravama o kulturnoj politici i politici umetnosti., Postojala je Druga scena, postojala je scena tzv. nezavisne kulture – svakako, u pitanju je problematična reč, ali znamo šta se pod time podrazumeva.

U vreme izložbe je bilo proglašenje nezavisnosti Kosova.

Upravo je bilo rasprave o tome da se izložba ne poklopi sa “tektonskim sleganjima situacije”, vezanih za proglašenje nezavisnosti Kosova i pitanja državnosti Srbije. Izložba je na neki način trebalo da nadiđe banalnost pitanja  – „Da li si ti za nezavisno Kosovo ili za Kosovo kao deo Srbije?“ Mislim da se izložba već unapred, svojom konceptualnom i programskom konstrukcijom postavila spram onoga što zapravo natkriljuje nacionalna pitanja Srbije i Kosova, kao i činjenicom da je većina intelektualaca i umetnika koji su se kretali oko događaja pre izložbe bila iz regiona, mislim da je na pomenutim diskusijama koje su se dešavale u Kontekstu bilo gostiju iz Sarajeva i Zagreba. U tom smislu i sredina u kojoj se razvijala izložba nije funkcionisala kao neka ekskluzivno beogradska sredina. I, naravno, što se tiče gorepomenutog realpolitičkog pitanja svi ti ljudi su bili na neki način za nezavisnost Kosova i to je bila početna tačka. Oni možda nisu bili militantno za nezavisnost Kosova kao nekakvo “emancipatorno rešenje”, jer šta bi to uopšte značilo na savremenom horizontu ekspanzije globalnog kapitalizma.

Dalje diskusije su se otvorile nakon otvaranja i zatvaranja  izložbe. To otvaranje-zatvaranje je bio jedan interesantan momenat u savremenoj istoriji izložbi u regionu bivše Jugoslavije koji je s jedne strane pokazao političku važnost umetnosti, a sa druge strane izrazitu tendenciju onoga što podrazumevamo pod zvaničnom javnošću da redukcionizmom politike umetnosti ili politike mišljenja na dnevnopolitički spektakl, sprovede jednu neverovatnu banalizaciju umetnosti. Jer, ponavljam još jednom, samo pitanje izložbe daleko nadilazi političku problematiku biti za ili protiv nezavisnosti Kosova iz srbijanske nacionalne perspektive. Pa uostalom, to pitanje uopšte ne dotiče do kraja, ne iscrpljuje, realni politički problem sa kojim se susrećemo u istorijskoj perspektivi. Prvo od početka raspada Jugoslavije, još 80ih, kad je bilo protesta na Kosovu, nedovoljna reakcija i nedovoljno uvažavanje  nacionalnog pitanja kosovskih Albanaca u tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti pokazalo je da ni političari ni intelektualci ni tzv. radni narod nemaju dovoljno sluha za uspostavljanje egalitarnosti u jugoslovenskom prostoru. Značajni komunisti takođe nedovoljno reaguju – recimo, Predrag Matvejević piše ’82. godine „Jugoslovenstvo nema alternative“. A Jugoslovenstvo podrazumeva južne Slovene. Albanac nije Sloven, dakle on nije Jugosloven. Tu činjenicu je cela Jugoslavija potiskivala i nije reagovala na problem albanskog nacionalnog pitanja u okviru Jugoslavije, dakle, postojalo je odsustvo reakcije tih 80ih godina na stvari koje su se dešavale na Kosovu, a koje su bile i klasne i nacionalne. Srbija je otvoreno za Miloševićevo vreme ispunila tu prazninu nasiljem i struktura tog nasilja je nosila kolonizatorski pečat. Miloševićeva reakcija slanja policije na Kosovo je na neki način bila slična gestu Degola i njegovog generala Salana u Alžiru, gestu tzv. povratka u red (retour à l’ordre). Unutar tako ustrojenog kolonizatorskog poredka – reda koji se održava kroz policijsko delovanje – započinje rat koji onda navodno nema ime. Moj ugao gledanja na stvari i mišljenje problematike kroz polje antikolonijalne borbe unutar neokolonijalnih struktura globalnog kapitalizma ticao bi se kritike političkih reprezentacija umetnosti i kulture sa Kosova, bivše Jugoslavije, Zapadnog Balkana… Tu je bilo različitih pogleda i čitanja, ali eto moj specifični pogled je bio takav da je izložba Odstupanje u svojoj manifestaciji političnosti umetničke prakse pokušala da postavi jedno šire pitanje kritike kulturne reprezentacije, da je se susrela sa problemom nacionalne reprezentacije u umetnosti koja se poklapa sa savremenim politikama identiteta, dakle sa onom što zagovaraju i same fondacije koje finansiraju projekte savremene umetnosti i time je upala u neku vrstu “zamke” same reprezentacije protiv koje se borila. Dalje, ta ista nacionalno-identitarna reprezentacija se reprodukuje u lokalnim medijima i izložba se smešta u polje redukovanog političkog horizonta pro- ili kontra- nezavisnosti Kosova.

Da li si ti očekivala tu reakciju koju je izložba izazvala?

Ne, ja sam u potpunosti bila šokirana intenzitetom reakcije. Različito će se gledati na tu reakciju i zašto je do nje došlo. Moj pogled na to je da je sama izložba izmanipulisana u okviru realno postojeće politike, da je poslužila industriji vesti, proizvodnji skandala. Ona je prisvojena u okviru građanske podele na pro- ili kontra- nezavisnosti Kosova (kao da izložba uopšte tako nečemu može da služi) a banalnost ovakvog političkog čitanja otkriva bedno razrešenje – koje je javnost na neki način i performirala kroz događaje otvaranja-zatvaranja – a to je da u prvom slučaju izlažeš albanske umetnike s Kosova, a u drugom srpske. Možeš misliti. I izložba koja pokazuje albanske umetnike tako normalno postaje državni neprijatelj Srbije. Eto perverznog zaključka koji je postao perjanica kritike ovog događaja. Sećam se nekih reportaža iz tog vremena, koje su bile neverovatno banalne. Govorilo se: „Evo u ovom teškom političkom trenutku kad ’demokratske snage’ u Srbiji treba da isteraju to pitanje o nezavisnosti, da time prelome bolna prsa pravog Srbina, a da nam EU za uzvrat otvori vrata, eto neko se našao pametan da pravi izložbu kosovskih umetnika.“ Praviš izložbu kosovskih umetnika – praviš sranje u jednoj demokratskoj državi na putu za EU. To je bio liberalni odgovor. I stanovište brojnih medija. A desničarski odgovor je bila hajka na izložbu, što zausatvila policija, ali samo delimično. Zato je stvar i zanimljiva, jer pokazuje operativni mehanizam nacionalne kulture u okviru Evropskog kulturnog okvira.

Da li misliš da je bila greška organizatora što su hteli da ta izložba bude isključena iz politike?

Ja ne mislim da su organizatori mislili da izložba treba da bude isključena iz politike, ja mislim da su oni hteli da ona bude uključena u politiku – u politiku koja je istovremeno i aktuelna ali se i tiče i umetnosti. Insistiram u ovim odgovorima na tvrdnji da postoji dnevna politika i politika umetnosti. Politika umetnosti nije pitanje pukog političkog svrstavanja među ponuđenim izborima, već sposobnosti da se stvari misle. Pitanje nezavisnosti Kosova sa sobom povlači čitav korpus pitanja borbi za dekolonizaciju danas i to je jedno veliko pitanje, ali tzv. post-jugoslovensko rešenje – hajmo imati na balkanskom prostoru mnoštvo mikro državica-nacija – to je jedan vrlo banalan politički horizont pred koji Kosovo izlazi nakon postignuća nacionalnog oslobođenja i državnosti. I ja tu nisam bila mekog građanskog srca, već se stvari o kojima govorim konfrontiraju sa mnogim samorazumljivim zaključcima i pogledima na tu problematiku.

U trenutku otvaranja-zatvaranja izložbe Odstupanje reagovala sam kroz dve refleksije, pored angažmana u grupi RUK okupljenoj u CZKD-u odmah nakon događaja. Pisala sam s jedne strane neku vrstu mini-feljtona u tri nastavka za tadašnji evropski webportal LabForCulture sa sedištem u Amsterdamu[2]. Kroz izveštaj sa lica mesta i komentare koje sam iznela može da se rekonstruiše neposrednost događanja oko izložbe Odstupanje – naravno uz podrazumevanje da je svaki dokument uvek medijatisan određenim čitanjem, tako da nema prave neposrednosti. Nakon toga sam, za tematsko izdanje istanbulskog časopisa Red Thread, zajedno sa kolegama iz Preloma razmotrila situaciju iz jednog analitičkog ugla – upravo kroz fokus nacionalne reprezentacije i kroz reprezentacije odnosa Srbija-Kosovo u savremenoj umetnosti[3]. Tu, na početku teksta i kažem da se može politički promišljati i kritikovati nešto što sam nazvala nekom vrstom nostalgije za savremenošću, odnosno to neverovatno oduševljenje liberalnih intelektualaca u Beogradu pojavom mlade i žive scene savremene umetnosti na Kosovu. Moja pitanja su bila: Šta znači ako izložba savremene umetnosti barata sa interkulturnom komunikacijom i nacionalnim identitetima? Šta znači savremena umetnost i lokalna umetnička scena u okviru globalnog “integrisanog kapitalizma”?

To je pitanje za sebe.

Da… jer se ni jedna instigacija savremene umetničke scene ne dešava sama od sebe, kao zatvoreni fenomen. Zato je važno baviti se ideološkim aspektima kulture i umetnosti – jer su procesi razvoja mlade i vibrantne savremene scene na Kosovu bili stimulisani određenim događajima, iza kojih stoje određene kulturne politike, gde dolazimo do delovanja fondacija kao što su Bundeskulturstiftung itd. U tekstu koji sam pisala za Red Thread imam konkretnije reference. Stvari se ne događaju spontano, uvek su deo nekog projekta i nekakve konstrukcije. I naravno, od jednog trenutka na Kosovu počinje da se deluje jedna koherentna scena savremenih umetnika i umetnica koja je možda i proizvela radove koji su na najinteligentniji način odreagovali na tu balkansku paradigmu, koji su izvođeni kao direktne samorefleksije umetnosti na zadati kulturno-politički okvir sopstvenog bivanja. Iz beogradske lokalne perspektive, da stvari malo postavimo komparativno, trenutak “buđenja” savremene umetničke scene na Kosovu je trenutak koji se poklapa sa određenim momentom “zatišja” u Beogradu pred drugi talas savremenosti koji će doneti formiranje nezavisne scene 2000ih godina. Posle devedesetih i prvog talasa savremenosti koji se uspostavlja kroz rad Centra za savremenu umetnost – Beograd, sledi određena mini-pauza i praćena gašenjem NGO institucija i obnovom (u smislu sadržaja i kulturne politike) državnih institucija posle 5. Oktobra. Paralelno sa reformtiranjem zvaničnih institucija u Srbiji u duhu savremenosti, na Kosovu se formira nezavisna, samoorganizovana, živa scena mladih umetnika, a nakon par godina u Beogradu kreće formiranje mreže nezavisnih kulturnih organizacija i jedno novo poglavlje rada koje će biti podloga za reprezentaciju novouspostavljene scene s Kosova u galeriji Kontekst. Mislim da su ovo mnogo zanimljiviji procesi i procesi koji su relevantniji za politiku izložbe Odstupanje od njenog pukog stavljanja u korpus odluke da li si za ili protiv nezavisnosti Kosova.

Za nezavisnost – da, u smislu autonomije i oslobađanja od kolonizatorskog poretka, ali kao politički horizont mikro nacionalne državice na Balkanu – to je jedna neposredna promena, i neposredan reframing u okviru polja ’ostati kolonizovan’. Hoću da kažem da nije bila u pitanju vrsta borbe za dekolonizaciju kao u Alžiru, recimo. Tu smo se možda složili Sezgin i ja – on je bio neverovatno kritičan prema učešću savremenih umetnika u procesu formiranja kosovske državnosti, kao jednom procesu koji je reakcionaran, jer osvajanje (mikro) nacionalne države u XXI veku ne garantuje da je osvojen ikakav prostor autonomije. To po meni i nije autonomija, to je menjanje imena kolonizatora. Moj tekst u Red Threadu se isto delimično bavi i time – pronalazim u nekim radovima beogradskog i šire srbijanskog, a s druge strane, kosovskog konteksta radove koji se direktno bave pitanjem nacije; u kontekstu Beograda  izdvajam radove koji su deo oficijelne miloševićevske politike i odraza svega toga u kulturi, kao i radove koji su izgrađeni kao individualne umetničke reakcije, ali koji na određen način barataju pitanjem nacije (Tu uključujem Milicu Tomić i njen rad Ja sam Milica Tomić i Rašu Todosijevića i njegov rad Bog voli Srbe zasnovan na subverzivnoj overidentifikaciji). Takođe skrećem pažnji na veliki broj savremenih umetničkih radova na Kosovu koji uključuju kosovsku zastavu. Vrlo je interesantno koliko su umetnici, baš kroz taj proces duhovitih i mikro-intervencija bili aktivni u aktuelnom političkom polju. U tom trenutku Sezgin i ja smo bili mišljenja da takva forma umetničkog dela jeste učešće u državno-nacionalnom projektu, i da to nije emancipatorna politika. A Albert Heta se sa tim nije složio i nije hteo da mi da fotografiju svog rada za tekst u Red Threadu… On je poštovao moj stav, jer ga nije posmatrao kao neki izraz srpskog nacionalizma ili beogradskog metropolitenstva već kao nešto što proizilazi iz procesa kritičkog mišljenja. Ali, smatrao je da su neke moje interpretacije tendenciozne i da sam “banalizovala” njegov rad. Možda je mislio da sam banalizovala i neke druge radove – to ne znam – jer sam u tom tekstu direktno, i pomalo ošto iz današnje perspektive, rekla „učešće umetnika u procesu nacionalne državnosti“ i rekla sam da je ono što se meni čini kao politički problem izložbe, ako to svedem na potpuno jednostavni iskaz, u tome što je prikazana umetnička scena Kosova u Srbiji, što na neki način izlagački aparat – hteo on to ili ne – imitira okvir među-nacionalne, državne saradnje. To bi onda značilo, ako sad čitavu stvar čitamo kroz politiku umetnosti: Srbija je priznala Kosovo, imamo dve nacionalne kulture i dve nacionalne države, jedna je Srbija a druga je Kosovo. I kako dve države imaju tu interdiplomatsku saradnju, jer je državni projekat takav (naročito nacionalne države) da želi i druge nacije da prikaže kao svog prijatelja ali i kao drugog. U okviru nacionalne kulture izložba znači “baciti pogled” na kulturu drugog. Umetnici iz Prištine su pozvani da izlažu u Beogradu; to je jedan gest koji baš upravo zato što želi da bude politički korektan i na neki način “učtiv” u kulturnom smislu, on ispadne sa koloseka učtivosti i postane izvor sveopšte drame konzervativaca i liberala. Jer zapravo ono što bi bio produktivan politički gest je, za mene, staviti akcenat na pitanje Kosova, ali napraviti izložbu u kojoj participiraju kako umetnici sa Kosova, tako i iz Beograda, iz Bosne, Makedonije itd – kao sredina koje dele određene probleme koje se suočavaju sa problemima nacionalizma,problemima korporativne kolonizacije i koje u tom smislu operišu kao “blisko”, a ne kao “drugo”.

I da izložba bude kritički okrenuta prema nacionalizmu.

Tako je. Zašto izolovati i pokazivati scenu sa Kosova? A ne šire pitanje? Nije li to egzotifikacija? Naravno, u slučaju izložbe  Odstupanje, ali samo zbog toga što su iza nje stajale ozbiljne kustoskinje i kustosi, ne možemo sasvim govoriti o “izolovanju jedne scene”, izložba operiše kroz šire političko pitanje. Ali npr. ako govorimo o “kulturnim paketima” u zonama nacionalnih kriza i kontekstima “pomirenja”, iza izložbe nekog sličnog formata nisu morali stajati kustosi koji su se toliko bavili pitanjem političkog promišljanja, to bi mogla biti izložba koja je čisti zoo, čista drugost i čista nacija – izložba koja u potpunosti prati na jedan najbanalniji način politiku savremene umetnosti, a to je umetnost kao sredstvo pomirenja, kao „Hajmo se sad pomiriti na tom divljem Balkanu, malo razmeniti umetnost između Beograda i Zagreba, Beograda i Sarajeva itd.

Da, to je tako lepo. 

Da, to je lepo, i s druge strane uokviriti umetničke procese kao nacionalne – to je političko. Ali to nije politika koju bi smo podržali i to nije bila politika izložbe Odstupanje, a mislim niti izložbe Pertej.

—

[1] Npr. Jelena Vesić, “Persistence of Independent Culture on the East and Internal Contradictions of Contemporary Independence”, Open Calls 2011-2016, Salonul de proiecte, Bucharest, Romania, 2016; Takođe: Jelena Vesić “The Annual Summit of Non-Aligned Art Historians; TOPIC (2016):Eastern European Art and Its Discontents: The Politics of the Distribution of Global Contemporaneity”, Extending the dialogue, Igor Zabel Society, ERSTE Foundation, and Archive books, Ljubljana-Berlin-Vienna

[2] http://www.labforculture.org/pl/users/site-users/site-members/jelena-vesic/51331/22323

http://www.labforculture.org/en/members/jelena-vesic/51331/22324

http://www.labforculture.org/en/members/jelena-vesic/51331/22325

[3] Jelena Vesić, Politics of Display and Troubles With National Representation in Contemporary Art, Red Thread, 2009, http://www.red-thread.org/en/article.asp?a=22