Monopoli sa financijskim kapitalom upravljaju svijetom“, u putopisnoj zbirci „Izlet u Rusiju“, piše Miroslav Krleža. Ta rečenica iz godine 1925, danas kao da zvoni sa protesta na Volstritu ili na atinskom trgu Sintagma. Pri tom, treba znati da je ona samo varijacija jedne od Lenjinovih definicija imperijalizma: „Stapanje bankarskog kapitala sa industrijskim kapitalom u finansijski kapital i nastanak finansijske oligarhije“, „stvaranje međunarodnih monopolističkih saveza koji dele svet“, to je najviši stadijum ili metastaza kapitalizma.

Zgrožen smislom kapitala, u kojem se pričešćuje smisao svega, i institucionalno-teološki cementiranim položajem klasa, položajem čoveka bez imovine, koji naplaćuje tek deseti deo svog prodatog rada (a sanja nametnuti san da će jednog dana on inkasirati devet desetina rada nekog drugog), te položajem vojnika što gine za otadžbinu koja mu nije ništa, jer je proleter, a proleteri nemaju domovinu, zgrožen „besmislenim smrtima“ onih koji, za račun svojih gospodara, ubijaju jedni druge, umesto da pucaju u svoje gospodare, zgrožen salonskim humanizmom i parlamentarnom demokratijom koja je samo koncesija kapitala, ništa drugo do „legitimistička desnica“, Krleža, osam godina posle Oktobarske revolucije, veruje da je SSSR, ta, kako kaže, „ekonomski i kulturno zaostala zemlja“, šesti kontinent – uspravljen naspram „čitavog trulog svijeta, sazdanog na zločinima i umorstvima.“ Zahvaljujući, dakle, lenjinizmu, toj „Arhimedovoj političkoj poluzi“, svet politike dospeo je u sasvim novu orbitu, a čovek prema čoveku u sasvim novi odnos, uveren je Krleža.

Od kakvog bi značaja moglo biti Lenjinovo delo danas, kad se naširoko protestuje protiv finansijskog monopola i uveliko govori o krizi kapitalizma i parlamentarne demokratije? O tome ne možemo ništa znati ukoliko se ne upustimo u istraživanje tog dela, ali bez predrasuda. Naime, i suviše je lako negativno kritikovati lenjinizam, a u toj lakoći, možda se iz vida gubi smisao promene koja se i danas zahteva a da o njoj nema jasnih ideja. Ne moramo biti boljševici da bismo teorijski i praktično crpeli iz Lenjinovih dela. Simptomatično je što ih toliko ignorišemo.

Stvar je u tome da čovek živi „životom dostojnim svoje svijesti i svog iskustva“, kaže Krleža, ali, šta kad čovek zatvara oči i ne proširuje svoje iskustvo, već zaparložen, boravi u strahovima i predrasudama, od kojih nije na poslednjem mestu ona o Lenjinu kao antihristu – čovekomrscu čije je delo samo klupko besmislenih ideoloških invektiva pomoću čije crvene niti partijska oligarhija zauzima vlast, a sve druge baca u tamu gulaga.

Krležin pijetet prema Lenjinu, tom „čovjeku koji se prvi iskrcao na drugoj obali“, centripetalna je sila „Izleta u Rusiju“. Šta je od tog pijeteta ostalo u predstavi koju je, prema dramatizaciji Miroslava Belovića, i uz pomoć kreativnog tima, režirao Jovan Ćirilov?

U ulozi Miroslava Krleže, glumac Milutin Milošević najpre oblači desetak majica s naštampanim parolama koje su obeležile planetarne proteste u protekle dve godine. Tako počinje predstava, in medias res. Scena sa nastavlja razgovorom između Miroslava Krleže i mistera Vu-San-Peja (Boris Bakal). Trudeći se da čoveku iz sasvim drukčijeg kulturalnog i civilizacijskog kruga objasni razliku između srpstva i hrvatstva unutar Jugoslavije, a što logički jasnije izvodi zaključak, Krležina objašnjavanja postaju sve besmislenija. To i jeste smisao ove ironične skaske o razlikama koje se mogu videti samo iz palanačke razdaljine.

Drugi deo predstave, scena je u stanu bivšeg admirala ruske carske flote, Sergeja Mihajloviča Vrubelja, u kojem se Krleža našao s Karlom Difenbahom, generalnim direktorom, šefom i glavnim akcionarom eksportne kuće „Difenbah“ iz Hamburga, s kojim je tu i njegov sekretar, budući zet, Dr. Fridrih Ajnštagler. Treba reći da su u ovoj sceni sučeljeni i likovi koji se u Krležinoj knjizi ne nalaze na istom mestu u isto vreme.

Tu se uglavnom vodi onaj dijalog iz kuće bivšeg vlasnika a sada samo glavnog knjigovođe preduzeća „Gosek“. Difenbah je pre revolucije trgovao s njim kao što sad trguje s državom SSSR. Osim toga, oni su i kumovi. Žena ovog knjigovođe, Ana Ignjatijevna, ne mogavši da se pomiri sa gubitkom titule i imovine, kao da je izgubila samu sebe, sve vreme pravi patetično-uvredljive scene na račun nove vlasti. Admiral se u Krležinom tekstu nalazi nasamo sa Krležom. Šta će Difenbah kod njega, a ne kod svog kuma i bivšeg partnera, to je rešeno bizarnim razlogom – kupovinom starih admiralovih bakroreza za bagatelu.

Admiral je opsednut smrću svoje supruge, koju je ubio GPU. Na račun ove partijske policije, „najkrvavije kuće na svijetu“, on sipa otrovne reči. Krleža to, dakako, ne može da oćuti, i dok Vladimir Aleksić Difenbaha igra tipski kao jednu trgovačku lukavu budaletinu (lukavstvo je inteligencija glupaka) kojoj je bitno samo da se udobno namesti i obilno najede, a Marko Janketić njegovog zeta – kao poluidiotizovanog poltrona kojem se smeši lepo bogatstvo, Milutin Milošević će Krležu predstaviti kao rigidnog ideološkog fanatika koji deklamuje odu GPU-u.

Tokom ove scene, na strani smo slomljenog čoveka, bivšeg carskog admirala (od kojeg Damjan Kecojević, igrajući u stilu sentimentalno-jurodivih junaka Dostojevskog, pravi glavno lice predstave), kojem su zlikovci ubili ženu. Kakav je to šesti kontinent i kakva je to druga obala na kojoj se smrću kažnjava nečija namera da emigrira i živi drugde! Dakle, ovde na Krleržin ideološki stav gledamo sa iskustvom staljinističkih logora, čime se lenjinizam o kojem nam pisac „Izleta u Rusiju“ govori, sasvim gubi iz vida.

Na kraju ove scene pijavljuje se Vrubeljova žena, luckasta baronica, koju, krajnje uverljivo, igra Cvijeta Mesić, da raskrinka admirala kao lažova i, štaviše, kao policijskog doušnika. Tu prestajemo da saosećamo s njim, ali nam time lik Krleže nije miliji. Istorija se ovde ne pojavljuje u svom prvobitnom tragično-patetičnom vidu, nego kao farsa. Ocvala barunica, dakako, gostima nudi i kudikamo intimnije sadržaje od ideoloških rasprava.

Treći deo je video projekcija montiranog arhivskog materijala o Krleži i sa Krležom. Poenta je u izjavi velikog književnika da je jugoslovenski socijalizam omogućio svim jugoslovenskim narodima izuzetan kulturološki razvoj, kakav inače ne bi mogli dostići, a da su tome najveća pretnja naši palanački mentaliteti – filozofija palanke koju revolucija nije uspela da prevlada.

Kao maleni isečak iz obilja „materijala“ Krležinog ruskog putešestvija, ova predstava nije ostvarila utisak putovanja. Iz nje, izostale su i neizostavne sekvence, bez kojih se ne može razumeti dimenzija Krležinog lenjinizma. Među njima, na primer, scena sa pionirima koji igraju antireligioznu, ateističku predstavu Komunistička Pasha. Takođe, neizostavan je i lik druga Vasiljeva, „šefa pilane“, kojeg Krleža naziva Novim Čovekom, a bilo bi dobro videti i zašto. Šta je to u Vasiljevu tako različito i novo? Kako to on živi za druge, i kako to drugi žive za njega? Naravno, sve to iziskuje i komentar kao diskurzivni momenat pozorišnog delovanja, direktno krležijansko obraćanje publici, a bez zazora od optužbe za simpatizerstvo prema lenjinizmu.

Brzo promenjene, sve bi te i takve scene činile jedan panoptikum, što po sebi i jeste Krležina sovjetska ekskurzija. Panoptikum je, pak, reč koju Krleža rado i često koristi, pridajući joj jedno specifično značenje demonskog. Sa oduševljenjem govoreći o Vsevolodu Mejerholjdu, da režira „u službi revolucionarnog aktiviteta do krajnje dosljednosti“, i o formalnim rešenjima njegovih predstava, u kojima se sve vehementno smenjuje, a natpisi, zajedno sa didaktičkim govorima publici, ubrzavaju taj protok i daju revolucionarni takt, Krleža je te 1925. godine ostavio jasnog traga kako bi valjalo režirati njegov „Izlet u Rusiju“ i u XXI veku.

Predstava Jovana Ćirilova suviše je dijetalna za oblaporno barokni socijalno-kritički realizam Miroslava Krleže, suviše, suviše građanska za protejski njegov lenjinizam.